Gotovo dve godine su prošle od kada je vlast zakočila postupak uspostavljanja Saveta REM-a odbijanjem da za devetog člana glasa između predstavnika Albanaca i Bošnjaka. Usledile su ostavke četvoro već izabranih nezavisnih članova, a napori OEBS-a da se proces nastavi nisu urodili plodom. Ali kada je SNS shvatio da novca iz Plana rasta EU neće biti bez ustupaka, munjevito je usvojeno autentično tumačenje zakona po kome se podnete ostavke zapravo nisu dogodile.
O tome da li se možemo nadati da će REM početi da radi u javnom interesu i u kakvim uslovima rade novinari u Srbiji, razgovaramo sa Aleksandrom Krstić, redovnom profesorkom FPN-a
Slavko Ćuruvija fondacija beleži verbalne napade funkcionera na novinare i recimo prošlog meseca je Dinko Gruhonjić bio na meti čak 22 puta, a Miloš Vučević je u kampanji zastrašivao Vojvođane „gruhonjićevim snovima“ da „nas trpaju u traktore i da nas sele“. I onda dobijemo razbijanje auta njegovog sina. Da li je to cilj takve retorike?
Apsolutno. Cilj je da diskredituje ne samo pojedinačne novinare već i cele redakcije, pa da se za medije koji kritički izveštavaju tvrdi da su teroristi, izdajnici… Strani plaćenici sad već deluje kao eufemizam u odnosu na termine koje je vlast počela da koristi. Evolucija u etiketiranju novinara poslednjih desetak godina je jasno vidljiva i stvoren je jedan neprijateljski i antimedijski sentiment, o čemu sam pisala u svojoj poslednjoj knjizi Rat protiv novinara. I nije reč samo o diskursu, već i o ugnjetavanju nezavisnih medija i pokušaju da se potpuno izvitoperi termin slobode medija. Danas političari smatraju da se ona svodi na pravo da im postavite pitanje na konferenciji za novinare, pa kažu – šta hoćete, postoji sloboda medija u Srbiji, evo mene može svako da pita šta hoće.
Direktni pritisci vlasti su i dalje prisutni, naročito u lokalnim sredinama. Oni nisu nestali sa odlaskom autoritarne vlasti Slobodana Miloševića, ostali su i ekonomski i politički pritisci koji su sada mnogo sofisticiraniji. Pogledajte recimo kako se pare iz budžeta dodeljuju podobnim medijima i kako se formiraju komisije koje o tome odlučuju.
Da li mislite i na RTS koji je preko svog oglašavanja izvor finansiranja tabloida?
Javni servis to odavno nije i to je jedno učestvovanje u propagandi vlasti. Dok je radio Savet REM-a, stručna služba je imala godišnju obavezu da radi analizu izveštavanja RTS-a i utvrđivala je probleme, nedostatak određene vrste programa, ali nikada nije bilo odgovornosti sa druge strane. Mi svi plaćamo pretplatu, a zauzvrat dobijamo program koji je pristrasan, koji ne poštuje osnovna novinarska načela, u kome je prisutnija propaganda vlasti nego bilo koji drugi segment… I u kome se fingira pluralizam tako što se ponekad pozovu ljudi koji misle nešto drugačije u odnosu na stalne goste. Javni servis bi morao da radi mnogo bolje, mogao je da bude vodeća medijska kompanija, a imamo izbor nove direktorke RTS-a u kome se ispituje da li je njena diploma validna. I kada gledate Dnevnik i druge informativne emisije, pitate se čemu to i šta je ideja. Vlast je vrlo pažljivo radila na stavljanju pod kontrolu svih medija u mejnstrimu, naročito televizija sa nacionalnom frekvencijom. Da ne govorimo o tabloidima koji su režimski, što možete videti po istim naslovima koji se pojavljaju u 5-6 tabloida kao teme koje dolaze iz jednog centra, a imaju moć da dođu do najvećeg dela građana zato što su jeftini i čitani.
Direktni pritisci vlasti su i dalje prisutni, naročito u lokalnim sredinama. Ekonomski i politički pritisci su sada mnogo sofisticiraniji. Pogledajte, recimo, kako se pare iz budžeta dodeljuju podobnim medijima i kako se formiraju komisije koje o tome odlučuju
Ali onda dobijemo Rojtersovo istraživanje po kome je nepoverenje u te tabloide toliko da deluje da mora obuhvatati i njihovu publiku.
To su zaista zanimljivi podaci, poverenje u medije je jako nisko na globalnom nivou, a sa druge strane u Srbiji imate izuzetno visoko poverenje u pojedine medije sa drugačijim uređivačkim politikama, kao što su N1, Nova S… Ali postoji taj raskorak u kome ispada da niko ne veruje određenim medijima, a svi ih čitaju i prate. Te informacije su senzacionalizovane, sa clickbait opremom koja vas privlači da to pročitate, a mislim da oni vrlo dobro znaju način na koji funkcionišu i dopiru do publike. Nije u pitanju samo niska cena za koju možete da kupite te novine, nego i ono što dolazi iz digitalnog prostora. A ako danas hoćete da saznate sve što se dešava, morate da pročitate obe strane – i ja kliknem na tabloid da vidim šta postavljaju kao glavnu političku temu a o čemu ne govore, i to ne utiče na stepen mog nepoverenja.
Druga globalna istraživanja pokazuju da građani i dalje žele da čitaju prave, kvalitetne, analitičke tekstove, tekstove koji kod nas izlaze u nedeljnicima poput Radara i Vremena. Tako da pored kratkih tabloidnih vesti koje su suštinski vrlo problematične, zato što su ili propaganda ili izmišljene ili poluizmišljene, imate dobar deo publike, ne samo u Srbiji, koji želi duže forme koji čine kvalitetno novinarstvo.
Kako vidite odluku članova Saveta REM-a koji su podneli ostavke u decembru da se ipak vrate na svoje funkcije?
Situacija je napeta jer je sa jedne strane vlast prebacivala odgovornost na ta četiri člana da od njih zavisi da li ćemo dobiti pare iz EU, da li će nam biti štriklirano da smo napredovali u procesu integracija i na kraju krajeva da li ćemo imati Savet REM-a, a sa druge strane su tu tumačenja da se oni vraćaju u REM koji će biti Vučićev. Mislim da su oba tumačenja potpuno pogrešna. Oni nikako ne mogu biti odgovorni za naš evropski put i reformsku agendu zato što je vlast ta koja je učinila sve da kompromituje proces konstituisanja Saveta koji ne funkcioniše od novembra 2024. godine.
Problem je što sada od osam izabranih članova Saveta imate četiri nezavisna i u tom sastavu je pitanje da li uopšte mogu da se donesu odluke o predsedniku i zameniku Saveta, o dodelama frekvencija… Izbor devetog člana je najavljen za posle izbora za nacionalne savete nacionalnih manjina do kraja godine. REM je izuzetno važan, jako dugo ga nismo imali i mislim da će učešće kredibilnih ljudi sa takvim autoritetom doprineti borbi za tu instituciju. Ranije napuštanje procesa je takođe bilo deo te borbe jer je ogolilo kršenje zakona od strane vlasti, ali mislim da sada postoji prilika za tu borbu iznutra. Važno je imati i ljude koji imaju uvid u način donošenja odluka i mogu se smatrati uzbunjivačima. Za početak, potrebno je promeniti Statut Saveta koji predviđa tajno odlučivanje i ima brojne druge probleme. Predugo nismo znali šta se dešava iznutra, Savet je mogao da krši zakon i donosi odluke u tišini.
Gde nas je dovelo to što se odluke dugo uopšte nisu donosile?
Posledice su da su mnoge regionalne i lokalne dozvole za emitovanje istekle, a te stanice su nastavile sa radom. Peta nacionalna frekvencija nikada nije dodeljena. Kada je pre nekoliko godina pokrenut postupak za njenu dodelu, jedna od televizija koja je konkurisala je tužila REM, pa je REM tvrdio da zbog sudskog postupka ne mogu da nastave sa dodelom. Ipak, građani su nastavili da podnose REM-u na stotine prijava za kršenje raznih članova zakona, pa je svojevremeno stručna služba izradila izveštaj o televiziji Informer i konstatovala da se na njoj krše civilizacijske norme, da se takav medijski sadržaj zasniva na kršenju profesionalnih i etičkih kodeksa, ali neophodan je funkcionalan Savet da bi se donela odluka o kazni – od opomene do pokretanja procedure za oduzimanje dozvole za emitovanje. Mislim da baš zbog toga, uprkos pritisku međunarodne zajednice, vlast nije još u decembru osporavala ostavke četvoro članova i pozvala ih da se vrate – da bi bio ostavljen prostor za divljanje televizija sa nacionalnom frekvencijom i kablovskih televizija koje sada emituju eksplicitan govor mržnje i sprovode lov na pojedince i kritičke medije. Za šta bi po svim uzusima profesije i etičkim standardima morale da budu kažnjene.
Kada imate političku poternicu u prajmtajmu televizijskog programa, vi ne napadate samo lični integritet pojedinca već i ugrožavate njegovu bezbednost. Bez REM-a vi to možete da rešavate samo krivičnom prijavom ili privatnom tužbom protiv onih koji vam rade o glavi. A ovde kuljaju silni medijski uradci usmereni protiv profesora, novinara, ljudi iz javnog života koji doprinose pitanjima demokratije, građanskih i medijskih sloboda, o kojima se izmišljaju najgore stvari.
Čak smo imali otvaranje niza lokalnih portala koji su odmah krenuli sa kampanjom protiv Verana Matića.
Oni se tendenciozno otvaraju za obračunavanje sa neistomišljenicima, jer ako vidite o sebi dva-tri takva filma i pokušate da pokrenete sudski proces, jedna od najčešćih odluka koju ljudi na kraju donose je da se povuku. I to je cilj vlasti, da više ne budete prisutni u medijskom prostoru u kome biste iznosili stavove iz svoje ekspertize. A taj medijski prostor je već sasvim ograničen. Sada imamo pitanje kupovine N1 i Nova S koja se odvija ispod žita – ne znamo da li će ih kupiti Alpac, da li će biti pod Telekomovom kapom, ne znamo da li će naši nedeljnici opstati zato što su prinuđeni da traže sitne donacije od građana da bi mogli da nastave da pišu kvalitetno… Da ne govorimo o kvalitetnim lokalnim medijima koji praktično nestaju. U njima radi po dvoje-troje ljudi i jedna SLAPP tužba može da ih ugasi. Za to vreme se otvara nenormalan broj novih lokalnih medija u koje se upumpava novac preko lokalnih konkursa ili državnih za sufinansiranje sadržaja, tako da suštinski država finansira medije koji krše sva pravila etičkog izveštavanja. Odnosno mi kao građani koji dajemo pare u budžet, finansiramo sopstvenu medijsku degradaciju.
Da li možemo očekivati da ta neizvesnost oko vlasništva u Junajted mediji može dovesti i do autocenzure?
Vrlo sam sigurna da može i čini mi se da se to već oseća u nekim segmentima same kompanije, iako to naravno ne možete da čujete iznutra. Da li će se ići u pravcu menjanja uređivačke politike ili umanjivanja intenziteta izveštavanja o određenim temama… Posledice autocenzure nisu samo da vi odustanete od bavljenja nekom temom, ono što može da se pojavi jeste ublažavanje određenih tema, smanjivanje intenziteta izveštavanja o vlastima. Imali smo već situaciju nakon poslednjeg protesta na Slaviji da su se mnogi žalili kako je protest bio pokriven u Dnevniku N1 u 22h i postavljali su pitanje da li je već došlo do promene vlasničke strukture. Verujem da u Junajted mediji rade ljudi koji imaju visoki integritet, koji su izuzetni profesionalci i posvećeni tome da ti mediji ostanu slobodni do kraja. Ali ne znam da li će morati da plate cenu insistiranja na tome.
Meni je skandalozno i prikazivanje u tabloidima snimka sa aerodroma Jelene Obućine i njenog deteta koji su krenuli na odmor. Ta poruka da vas prate, da vas imaju na oku… Više ne mogu da koristim ni termin „nelagoda“, to je zastrašujuće
A kada svi navedeni pritisci nisu dovoljni za disciplinovanje medija, tu su i direktne pretnje i napadi.
Pitanje je koliko je javnost svesna svega sa čime se novinarska profesija suočava. U jednom od istraživanja koje sam radila učestvovali su mnogi novinari, kao i novinari Radara i Vuk Cvijić mi je tom prilikom rekao „javnost nam je jedina odbrana“. Zato što nemamo tužilaštvo koje će odmah da procesuira prijave, nemamo sudstvo koje će te procese da sprovede brzo i u korist novinara, nemamo policiju koja zna šta je novinarstvo i zašto je ono važno. Zato naše prijave ostaju dugo u nekim fiokama. Istu pretnju koju je sada dobila profesorka Ana Martinoli dobila sam i ja, kao i još dvadesetak ljudi iz univerzitetske i novinarske zajednice. Tužilaštvo je primilo prijavu, a nadalje je bilo na policiji da postupa, ništa se nije dogodilo posle toga i nemoguće je da nije moglo da se otkrije ko stoji iza tih pretnji. Novinari koji su istaknuti u javnosti i koji se bave istraživačkim novinarstvom, svakodnevno u svojim inboksima dobijaju zaista strašne pretnje. A pošto vide da institucije ne rade, da procesi traju predugo i da iz njih mogu da izađu samo još više slomljeni, odlučuju da ih i ne prijave. Ili zato što misle da nema poente, pa to prihvataju kao deo svog posla.
I tako smo došli do toga da je prošle godine u Evropi najveći broj napada na novinare zabeležen u Srbiji, preko dve stotine, a da su samo tri slučaja imala sudski epilog.
To je jako mali broj čak i u odnosu na napade koji jesu prijavljeni tužilaštvu. A oni se dešavaju i u onlajn i u fizičkoj sferi, tu su i pritisci, pretnje… Prošla godina je bila izuzetno problematična, a mi već u julu imamo nezabeležen broj novih prijava napada. Tako da se kada je u pitanju bezbednost novinara, zaista nalazimo na samom dnu. Očekivanja su prilično pesimistična i mi koji se bavimo istraživanjem medija smo duboko zabrinuti šta tek sledi i da li sve vodi i u ekstremno nasilje. Znamo da idu novi izbori, znamo kakvo je nasilje zabeleženo na poslednjim lokalnim izborima u deset opština, vidimo da se novinarima ne samo onemogućava da izveštavaju sa pojedinih događaja, nego se čak i prebijaju… A da ne govorim o pretnjama koje stižu mladim novinarima i novinarkama koji tek ulaze u profesiju i suočavaju se sa tim da novinarstvo ne da nije poželjna profesija, nego nije više ni bezbedna profesija u Srbiji – ako je ikada i bila.
Do mere da je vojni analitičar Aleksandar Radić, nakon pretresa stana i oduzimanja računara i pošto je TV Informer emitovao snimke prismotre njegove maloletne ćerke, odlučio da napusti zemlju?
Očigledno da više nije dovoljno samo izaći u javnost i reći šta vam se dešava, već morate da potražite i druge vidove zaštite. Meni je skandalozno i prikazivanje u tabloidima snimka sa aerodroma Jelene Obućine i njenog deteta koji su krenuli na odmor. Ta poruka da vas prate, da vas imaju na oku… Više ne mogu da koristim ni termin „nelagoda“ – to je zastrašujuće. I za one koje se nalaze na tim slikama i za nas koji to gledamo. Jer se onda pitate da li ste vi sledeći, šta će uraditi, da li su spremni da ugroze vašu bezbednost da bi vas naterali da se više ne bavite svojim poslom na način na koji se bavite. A kazne koje se naplaćuju po privatnim tužbama od 100, 200, 300 hiljada za narušavanje ugleda ili pretrpljeni duševni bol, nisu ništa za takve medije koji će sutradan dobiti milionske iznose na konkursu za sufinansiranje. To je poruka – mi možemo da radimo šta hoćemo jer šta je nama da platimo hiljadu evra. Posledice onoga što taj medij radi nekom pojedincu ili grupi je daleko veća od kazne.
Izbor devetog člana Saveta REM-a nije pokrenut, a pre nego što su članovi koji su podneli ostavke uopšte pristali da se vrate, Evropska komisija je dala preporuku za otvaranje klastera tri – između ostalog zato što je nešto urađeno oko REM-a. Šta?
Mene zbunjuju poruke Marte Kos i Evropske komisije. Kao nekog ko je doktorirao na temi komunikacije EU i medijske reprezentacije EU institucija u Srbiji, zaista me buni način na koji se interpretira ispunjavanje uslova, a još više različite poruke između Evropske komisije i Evropskog parlamenta, kada je reč o otvaranju klastera. Čitala sam svaki izveštaj o napretku Srbije, REM je uvek bio pominjan. Ili u kontekstu velike političke zavisnosti ili nedovoljne finansijske nezavisnosti ili nedovoljne primene zakona… I uvek je, uz konstatovanje pada slobode medija, navođeno da tome doprinosi to što država ne radi ništa sa REM-om. I sada imate rezoluciju EP koja vrlo jasno govori o tome šta Srbija nije uradila i Komisiju koja tvrdi nešto potpuno suprotno. Za prosečnog građanina Srbije je EU i dalje jedna teška apstrakcija, to pokazuju sva istraživanja, a sada se šalju zbunjujuće poruke koje ukazuju na to da postoje dve, ako ne i tri struje unutar EU po pitanju odnosa prema vlastima u Srbiji.
